Prvi mesec sa bebom često zamišljamo kao trenutak u kome se ljubav “dogodi odmah”. U stvarnosti, povezivanje je proces. Nekad brz i intuitivan, a nekad tih, postepen i pomalo zbunjujuć.
I to je u redu.
Beba dolazi na svet spremna da traži bliskost – kroz dodir, miris, glas. A odrasla osoba, bilo da je to mama, tata ili neko drugi ko brine o bebi, uči kako da na te potrebe odgovori. Taj odnos se ne podrazumeva – on se gradi, iz dana u dan.
U prvim nedeljama, povezivanje se dešava kroz male, svakodnevne trenutke:
kroz držanje bebe na grudima, kroz pogled, kroz umirujući glas, kroz hranjenje, presvlačenje, nošenje.
Kroz prisustvo.
Važno je reći – ne postoji jedan “ispravan” način povezivanja. Niti postoji pravilo da jedna osoba mora da oseti više ili pre od druge. Svako gradi odnos sa bebom na svoj način, u svom tempu.
U porodicama gde su prisutna oba roditelja, i mama i tata imaju jednaku mogućnost da razviju bliskost sa bebom. Ne kroz “pomoć”, već kroz aktivno roditeljstvo – kroz dodir, brigu, vreme i prisutnost.
I beba prepoznaje tu razliku.
Istovremeno, postoje i porodice u kojima je jedna osoba nosilac svakodnevne brige o bebi. I u tim situacijama, ono što je bebi najpotrebnije nije “idealna podela”, već stabilna, nežna i dostupna osoba koja odgovara na njene potrebe.
Ako osećate bliskost odmah – to je predivno.
Ako vam treba vreme – i to je deo procesa.
Zato je možda najvažnija poruka ovog perioda:
povezanost nije nešto što se meri, upoređuje ili očekuje da izgleda isto kod svih.
